fbpx

ZAROBLJENI MOMENTI

Autorski projekat Sanje Maljković
Le Studio, 2019.
ŽANR

Umetnička, multimedijalna predstava.

Reditelj, scenograf, dizajner videa, kostimograf, dizajner lutaka, autor teksta: Sanja Maljković
Saradnici u kreativnom istraživanju: Žan Batist Demarinji, Mirjana Jelić, Romana Caran
Mentor: Radivoje Dinulović
Mentor pri izradi lutaka: Mina Trap
Animacija lutaka: Hana Gadomski i Aleksandra Obradović
Dizajneri svetla: Žan Batist Demarinji i Sanja Maljković
Kompozitori i muzičari: Žan Batist Demarinji i Roman Gijo
Koreografske korekcije: Bojana Đuričić
Tehnička podrška: Astrid Maljković, Bojana Đuričić, Žan Batist Demarinj , Roman Gijo, Zoran Petrović
Dizajner promotivnog materijala: Sanja Karić
Igraju: Aleksandra Obradović, Bojana Simić, Goran Rac,
Hana Gadomski, Marko Petrović, Mirko Jokić, Relja Pantić,
Roman Gijo, Slavoljupka Pavlović, Tijana Zec, Vuk Bijelić
“Nismo nigde išli, ali smo išli zajedno.”
– ZAROBLJENI MOMENTI
“Zarobljeni momenti” su autobiografska predstava u kojem autorka na scenu postavlja svoja lična “zarobljena” sećanja, proširena i domaštana do nivoa u kojem ona prestaju da budu lična ispovest i postaju odraz kompleksnosti jednog vremena, politike i društva. 

Sunce je tih dana bilo jako.
Učvrstilo je blato.  

Blato se osušilo.
Postalo je pustinja.
Vetar je podigao pesak.
Više niko nije video nikoga.

U predstavi se devojčica Lenka, kroz odrastanje, suočava sa bolešću i na kraju smrću oca, ali i društva koje je nevino idealizovala kao dete, a čija je obolelost poražava.
Opovo ima igralište u parku
Devojčica je sama na celom igralištu u Opovu
Ljulja se
Ima roze haljinu
Deluje srećno
I park je lep u Opovu
Možda tu ljudi imaju mira
Zarobljeni momenti su politička priča onoliko koliko je svačija lična sudbina deo šire političke slike.  Zarobljeni momenti su intimna ispovest o odrastanju.
Zarobljeni momenti su priča o suočavanju sa gubitkom.

Ležim na travi,
ispod drveta.
Gledam u oči,
bliske, moje.
Znam da mi ne pripadaju,

kao što mi ništa ne pripada.

Reč autora:

Naša potraga za smislom je istovremeno i potaknuta i frustrirana našom nesposobnošću da proizvedemo smisao.
(Hana Arent)

Razočarenja su odlika gotovo celog života generacija rođenih nakon osamdesetih. Reč je o generacijama koje nikada nisu svedočile nekom značajnijem društvenom uspehu i pobedi ikakvih vrednosti. Ako se katkad činilo da je uspeh moguć, vrlo brzo se ispostavljalo da nije. S jedne strane, slušale su priče o dobrim vremenima, mitu o „zajedničkom” (bratstvu i jedinstvu), s druge strane o vremenima zloupotreba, nepravde, nacionalne nejednakosti, o sumnjivim herojstvima i zločinima. Drugim rečima, slušali su o tome kako je nekad bilo i kako se sve, a to je činjenica, iz nedovoljno „razumljivih“ razloga pretvorilo u krvavi boj. Rezultat toga jeste pretpostavka da ljudi odrasli tokom raspada SFRJ jednostavno nemaju kapaciteta, ne samo da razumeju prošlost već i da na budućnost gledaju sa nadom. Nekada se budućnost slavila, bila deo one humane „političke istine“ Jugoslavije. Danas, međutim, ne samo da slavljenje budućnosti deluje nerealno, već je i sama budućnost nerealna, neizvesna i zatvorena.
 
Jedina istina koju baštine generacije nakon 1983. jeste „da ‘vanredno stanje’ u kojem živimo nije izuzetak već pravilo.”  Ta istina međutim nije toliko pesimistična, koliko je njena perspektiva specifična. Reč je naravno o tome da se onaj ko je unapred poražen, bori iz drugih razloga, a ne da bi pobedio. Njegovo aktivno delovanje karakteriše stav: „Činimo ih (dela otpora) – trebali bismo ih činiti – jer ne možemo činiti ništa drugo.” Pesimizam, to jest pesimistički odnos prema društvu i uopšte životu, najčešće se apriori shvata u pežorativnom smislu. Varen Rozen međutim temu pesimizma osvetljava na drugačiji način:
„Pesimizam nije investirani nihilizam, već promišljen rezultat analize koja sugerira da izgledi nisu dobri, da smo suočeni s poteškoćama koje su nemjerljive, i da će nam šanse biti jednake nuli, ne pristupimo li im svjesni koliko je trijumf zapravo neizvjestan.”
 
Ovaj stav se nikako ne sukobljava sa idejom borbe. Ističe samo da pokretač radi na drugačiji način, ali i da su očekivanja od puta drugačija. Važan je sadržaj i kvalitet puta, jer se cilj ne zna i jer se ne pretpostavlja šta je krajnji ishod i da li taj put uopšte ima kraja. Baziran na ovim razmišljanjima, i njima inspirisan, jeste i rad „Zarobljeni momenti – bajka o odrastanju”.

Veliko hvala i Astridi i Branku Maljković, Slađani Milićević, Tatjani Dadić-Dinulović i Ljubici Milanović.
Predstavu posvećujem Anti Mariću.

Predstava je umetnički doktorski rad Sanje Maljković na doktorskim umetničkim studijama Scenskog dizajna, na Odseku za umetnost i dizajn Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Predstava je realizovana uz podršku Ministarstva kulture i informisanja RS, vinarije Komuna i SCEN-a.

Produkcija: Le Studio, 2018.