ISTRAJNOST

Kolektivna produkcija inspirisana komadom Šarla Vildraka
LE STUDIO / KPF, BEOGRAD – 2015.
KOPRODUKCIJA

KPF / Le Studio i Puls teatar, 2015.

Beograd

Predstava je nastala u okviru projekta “Istrajati?”

Partneri: Altteatar iz Sarajeva, SCEN, Akademija scenskih umjetnosti Sarajevo

Projekat u Srbiji podržali: Balkans Arts and Culture Fund, Ministarstvo kulture,
Pokrajinski sekreterijat za kulturu i Francuski institut

Režija i dizajn svetla: ŽAN-BATIST DEMARINJI
Scenografija, video i produkcija: SANJA MALJKOVIĆ
Tehnička podrška: Chris McDonald, Zoran Petrović, Bojana Đuričić i Ivan Tibu
Pomoć oko kostima: Dunja Sabljić, Sonja Kotorčević i Ivana Jovanović
Izbor muzike, dramaturgija, tekst, dizajn kostima: Marko Petrović, JB Demarigny, Olga Simić,
Sanja Maljković, Ana Ćuk, Nemanja Mutić i studenti Akademije scenskih umjetnosti Sarajevo 

Vizuelni identitet: Sanja Karić
Igraju: Mirko Jokić, Biljana Mutavdžić, Jean-Baptiste Demarigny,
Nada Macanković i Marko Petrović
Koproducent: Ivana Nedeljković
 
Kažeš: “Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora. Naći će se drugi grad bolji od ovog. Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je – kao leš – pokopano. Dokle će mi um ostati u ovoj tmini. Kud god da okrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.”
– KONSTANTIN KAVAFI – GRAD
ISTRAJNOST se bavi univerzalnim temama vezanim za probleme mladih: nedostatkom persprektive, željom za uspehom, slobodom, ali i porodicom, sigurnošću. Da li su te želje u konfliktu su sa sredinom iz koje potiču ili je to samo izgovor slabih? 
Takođe, pitanjem zajedničkog nasleđa balkanskih naroda: da li negiranje zajedničke prošlosti dovodi do osiromašenja pojedinačnih identiteta? Na kraju, da li je nacionalni identitet nešto što je uopšte važno kada sudimo o pojedincu? Odgovori nisu servirani, niti su uopšte tu. Prikazan je samo problem i situacija, na publici je da li želi da dublje razmisli o tome.

SIŽE

Usred ekonomske krize, dva brata koja su sticajem okolnosti bila razdvojena, odlučuju da zajedno emigriraju u Ameriku. Jan i Siniša nalaze se u Trstu sa namerom da se ukrcaju na brod “Tenacity”, koji treba da ih odvede na drugi kraj okeana. Međutim, tek što su stigli u luku, shvataju da zbog kvara na motoru ne mogu da idu dalje. Pred polazak, oni će provesti tri nedelje u kafani “Vera” – nekoj vrsti poslednje jugoslovenske ambasade na itaijanskom tlu, u društvu zavodljive Selme i Đura, koji je od pre par godina nesrećni pijanica.

REČ REDITELJA

ISTRAJNOST je  nastala u tromesečnom procesu kolektivnog rada gde su svi članovi  umetničkog tima, kroz unapred pripremljene improvizacije, kreirali  materijal koji danas sačinjava predstavu “Istrajnost”.  Ovaj način  rada predstavlja rezultat kontinuiranog istraživanja (kroz produkcije i  radionice) umetničkog tima teatra Le Studio. Od originalnog komada Šarla  Vildraka (kojim smo bili inspirisani), sačuvan je samo osnov: početna  situacija I likovi. Čin kreacije odvija se direktno na sceni, počevši od improvizacija. To nam je dozvoljavalo da biramo one najkomleksnije  momente u odnosu između likova, možda one autentičnije, u svakom slučaju  savremenije od onih koji se nalaze u prvobitnom tekstu. To je  istovemeno dozvoljavalo da scene učinimo vizuelno bogatijim.

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: u istim ćeš kućama osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš- ne nadaj se –nema za teba broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

– KONTANTIN KAVAFI – GRAD

IZ KRITIKE:

“Demarinjijeva režija je sveža i specifična, utemeljena u diskretnom poetskom realizmu, multimedijalnom, snažno vizuelnom i prodornom muzičkom izrazu. Priča se prostire u fragmentima, iseckano, scene se često ređaju kroz kratke rezove, donekle nalik jeziku filma. Naracija je obložena upadljivom emocionalnošću koju pored ekspresivne igre glumaca bitno gradi i muzika. Sa jedne strane je ona univerzalno poetska, mekana, nostalgična, kada slušamo klavirski minimalizam Erika Satija koji je lajtmotiv, sa druge podvlači prenaglašeni balkanski patos, kroz narodne pesme sa bivših jugoslovenskih prostora, a sa treće ističe bunt kroz razvezanu seksualnost pesama eks-ju roka, na primer „Zabranjenog pušenja“. Poetsko-simbolička značenja radnje naglašavaju i suptilni elementi pozorišta senki i video-projekcije (Sanja Maljković), arhivski crno-beli snimci morskih plovidbi, koji univerzalizuju radnju, podižu je na jedan vanvremenski nivo. Tema emigracije se višeznačno problematizuje, ne samo kao konkretan odlazak u potragu za boljim materijalnim okolnostima, već i kao mogućnost obnavljanja sopstva, kroz menjanje perspektive, izmeštanje.”

(Ana Tasić, objavljeno u Politici, 9.10.2015.)

“Glavni akteri predstave, dva brata, Srbin Siniša i Hrvat Jan, na putu za Ameriku u potrazi za boljom budućnošću, zbog kvara parobroda Istrajnost ostaju zaglavljeni u kafani „Vera“ u Trstu. U ovoj „poslednjoj jugoslovenskoj ambasadi na italijanskom tlu“, zatiču živopisno društvo „naših“: vlasnicu, sredovječnu Slovenku Veru, mladu konobaricu iz Bosne Selmu, i stalnog gosta, postarijeg Crnogorca Đuru. Zaglavljenost u vakuumu čekanja, u nelagodnoj, ali i oslobađajućoj poziciji „ni tamo, ni ovamo“ predstavlja dramsku situaciju kroz koju se plodotvorno pretresaju teme fizičke i duhovne migracije, u smislu traganja za boljim životnim uslovima, ali i novim početkom, promjenom perspektive, oslobađanjem od bolnih balasta prošlosti. Takođe, potentno se otvaraju pitanja o različitim nacionalnim identitetima bivše Jugoslavije i njihovim odnosima, kao i o međuljudskim odnosima uopšte, krhkim i teško izgradivim, ali u konačnici ključno vrijednim.”

(Maja Mrđenović, objavljeno na Peripetija me, 2.7.2016.)