Ovo je kabare, bejbe!
Režija i svetlo: Jean-Baptiste Demarigny
Scenografija i kostim: Sanja Maljković
Glumci: Bojana Simić, Marko Petrović, Katarina Ranković,
Ljubica Damčević, Kristina Petrić, Tamara Jokić, Andrej Ostroški,
Dekadenca, Bojana Đuričić, Aleksandar Mraović – Miša
Muzičari: Aleksandar Mraović – Miša (horna), Lady K (klavir)
Koreografija: Bojana Đuričić
Grafički dizajn: Sanja Karić
Tehnička podrška: Zoran Petrović
Ovo nije predstava za decu! Ovako smo nazvali svoj Cabaret Chicago. Tako predstava i počinje. Šta to zapravo znači? Jednostavno je: ne očekujte da ćete ovde naći ono što se može videti na Brodveju, u Holivudu ili u Pozorištu na Terazijama – bićete razočarani. Nemojte dolaziti porodično; ne pravimo mjuzikl, već vraćamo urbanu tradiciju, staru više od jednog veka – kabare. Popularna umetnost, veoma lošeg ukusa, razuzdana, degenerisana, sirova, ironična i pomerena, vulgarna, ali tako smešna i prijatna, zato što je dozvoljeno smejati se svemu, počevši od sebe.
ČIKAGO, MUZIČKI VODVILJ
Evo zašto smo preimenovali Cabaret Chicago. Da se ne biste prevarili, priča je ista, kao i pesme, ali estetika – ona je drugačija. Zašto smo od Čikaga napravili kabare? Zato što nije bilo nikakvog smisla da ponovo napravimo ono što je već postojalo. Naše pozorište se usredsređuje na otvaranje novih puteva pozorišne umetnosti, da rizikuje. To je uloga jednog Studija, upravo Le Studija. Ako neko želi da gleda tradicionalni Čikago, neka ide u Pozorište na Terazijama. Ja ga nisam gledao, ali sumnjam da je bolji ili gori od onoga na Brodveju ili na bilo kom drugom mestu: proverite sami na YouTube-u, Čikago je svuda u svetu postavljen isto (uz nekoliko sitnih izmena). To je suprotno preuzimanju rizika, to je licencirana, globalizovana i komercijalna umetnost (da, postoje izuzeci, ali to ne menja problem).
Ovo nije priča za malu decu. Ova priča nema bajkovitu pouku. Ova priča ne promoviše tradicionalne moralne vrednosti, a i akterke nisu preterano obučene… Ovo je Čikago, bejbe.
Razlog što pravimo kabare je međutim dublji od navedenog. On se podjednako tiče i teksta i namere njegovih autora. Zapravo, dok je pisao Čikago sa Kenderom i Ebom, nakon njihove uspešne saradnje u Kabareu, Bob Fos na umu ima tradiciju evropskog kabarea koju će tražiti u Brehtu, kao i američki vodvilj. Čikago, muzički vodvilj takođe je puno ime njihovog mjuzikla. Ovaj naziv mogli smo da zadržimo – on dovoljno opisuje estetiku u kojoj smo radili. Međutim, termin vodvilj unosi zabunu.
Američki vodvilj se razlikuje od evropskog. On je u prvoj polovini XX veka predstavljao vid popularne zabave. Komad sastavljen od mnogobrojnih tačaka, koje su međusobno bile nepovezane. Pozorišta su često bila otvorena tokom celog dana, a predstave igrane jedna za drugom: kada se završi poslednja scena, predstava bi opet počinjala i tako ukrug. Karte su bile jeftine – toliko da su ljudi dolazili samo da bi se zagrejali.
I upravo o tome govori Roksi u svom čuvenom monologu. Kada kaže da je oduvek želela da pleše u vodvilju, to se odnosi na popularnu i iskvarenu tradiciju vodvilja koji nema ništa sa onim što je učinjeno u Holivudu i na Brodveju sa kasnijim izvođenjima Čikaga.
OVO JE KABARE, BEJBE!
Dati predstavi podnaslov muzički vodvilj, kao što su njeni autori učinili, bilo je dovoljno, ali ne bismo želeli da, zbog nesporazuma, dođete kod nas očekujući, po nižoj ceni, veštačke dijamante i sjaj porodičnog spektakla.
Sa nazivom Kabare ne postoji rizik, nema laži o proizvodu. To je zaista kabare, razuzdano mesto gde je sve dozvoljeno. Tu pronalazimo slobodu da stvorimo ono što nedostaje uglednim pozorištima i pogodnu atmosferu za preuzimanje rizika, što je neophodno za velika otkrića. I sloboda glumaca dolazi iz publike: pije se, smeje se, ne drži se uvek dobro. Niko se ne uvredi kada čuje izraze koje ne izgovora baš svako, kada vidi gole noge ili grudi, sumnjive karaktere, provokativne scene. U suprotnom, to bi bila pogrešna adresa. Bilo bi to kao da ste otišli na bazen i žalili se što ste se pokvasili. Ovo je kabare, bejbe! Samo najsmeliji će doći.
A, neverovatno, mnogo ih dolazi!
Pisao: Jean-Baptiste Demarigny (prevela Nina Mrđa)