ŽANR
Umetnička, multimedijalna predstava.
Režija: Jean-Baptiste Demarigny
Glume: Aleksandar Milković, Ana Jovanović, Dalia Cox, Mirko Jokić,
Stevan Stančević i Miodag Krstić
Scenografija i video: Sanja Maljković
Lutke: Mina Ledergerber
Kostim: Marija Tavčar
Muzika: Miodrag Krstić
Grafički dizajn: Sanja Karić
“ U to sam vreme bio mladić.
Jedva šesnaest, a već se nisam sećao rodjenja.
Bio sam u Moskvi gde sam se hteo hraniti plamenom. ”
– BLEZ SANDRAR
Godina je 1905, godina Prve ruske revolucije i rata sa Japanom na obali Pacifika. Blez, kome je tada bilo šesnaest godina, seda u voz, na put transsibirskom železnicom, sa krijumčarem nakita i Žanom, mladom francuskom prostitutkom. Putovanje će trajati više od tri nedelje. Tri nedelje u toku kojih nam pesnik prikazuje težak život redovnih putnika, kartaške igre i klađenje, grupu drumskih (železničkih) razbojnika i alkoholičara, ljubavne igre s lakim ženama i naposletku ogromno zadovoljstvo u skučenom vagonu koje svako oseća. A voz nezaustavljivo juri ka Istočnomfrontu, dok u suprotnom smeru prolaze vagoni puni ranjenika.
BLEZ SANDRAR
Švajcarsko-francuski pesnik-avanturista Blez Sandrar (1887—1961) bio je prijatelj Čarlija Čaplina na početku njegovogcirkuskog rada, prijatelj Al Kaponea tokom Prohibicije, deo kruga pariskih umetnika koji će u potpunosti promeniti shvatanje umetnosti i doneti modernu. Pripada onoj grupi pisaca fasciniranoj graničnim iskustvima i nestandarnim protagonistima života. Njegova poema “Proza o transsibirskoj železnici i maloj Žani iz Francuske” obeležila je i, u velikoj meri, postavila temelje modrnog pesnićkog stvaralaštva.
“Ona je tek dete koje sam našao, bledo, prečisto,
na dnu jednog bordela.”
SNAGA SANDRAROVE POEZIJE
U doba futurizma, 1913. godine, Blez Sandrar piše poemu koja će predstavljati pravu revoluciju u savremenoj književnosti. Odu modernom svetu, brzom životu, mašinama. Poemu koja do tada nikad nije napisana i koju niko nikada više neće napisati. Sledeće godine izbija rat. Mašine melju ljude. Blez Sandrar u njemu gubi desnu ruku, ruku kojom piše.
Blez se ne postavlja kao pesnik. Sam život je krajnje poetično iskustvo. Poetski čin sastoji se u nabrajanju stvari. U unošenju u stihove sveta koji ga prevazilazi i koji ga izaziva. Snaga Sandrarove poezije leži u njegovoj sposobnosti da pronađe lepotu tamo gde ona počiva. A to podrazumeva i zastrašujuću lepotu rata.
BIHNER I WOYZECK
Georg Bihner (1813 –1837) bio je jedna od onih genijalnih zvezda padalica u literaturi. Kad je imao 24 godine počeo je da beži, jer je za njim raspisana poternica zbog političkog delovanja. Umro je od tifusa, a iza sebe je ostavio tri predstave i kratku priču. Tekst za predstavu Vojcek, preživeo je u fragmentima, jer je Bihner umro pre nego što ga je završio. Tekst je zbog toga daleko od finalne verzije. Čak i kao takav, rasut i bez finalnog oblika, ostavio je veliki trag u pozorištu. Bihnerov Vojcek postao je ikona savremenog zapadnog teatra. Vojceka je Bihner bazirao na istinitom slučaju ubistva koje je počinio vojnik ubivši svoju ljubavnicu, u napadu ljubomore. Isti taj čovek bio je predmet medicinskih kontraverzi koje su se ticale njegovog mentalnog zdravlja. Vojcek pokazuje uticaj siromaštva i socijalnog okruženja na ponašanje jednog čoveka. Likovi su veoma realna demonstracija unutrašnjih patnji čovečanstva, na raskrsnici moralnosti i nasilja, očaja i simpatije.
