NEMAM DA PLATIM
I NEĆU DA PLATIM!

Po drami Daria Foa
LE STUDIO / KPF, BEOGRAD – 2013.
ŽANR

Muzičko - politička komedija

Po drami Daria Foa
Režija: Jean-Baptiste Demarigny
Glume: Ana Jovanović, Mirko Jokić, Marko
Radosavljević,  Bojana Simić i Stevan Stančević.

Scenografija, video: Sanja Maljković
Adaptacija teksta: Ivana Stepanović, Sanja
Maljković i Jean-Baptiste Demarigny

Muzika: Nenad Marić (Kralj Čačka)
Grafički dizajn: Sanja Karić
“Izberemo vladu koja će zameniti prethodnu i odlazimo u krevet dok se ista logika nastavlja: logika novca i kapitala klanova. Bili smo na ulicama 5. Oktobra. I pogledaj, danas su ti isti na vlasti!”
– ĐORĐE

Nemam da platim i neću da platim je komedija. Način da se smejemo sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Način da se smejemo, jer zašto bismo plakali…

REČ REDITELJA

“Tekst komada je napisao italijanski pisac – Dario Fo, sedamdesetih godina. Dva događaja su navela mladu trupu Kroz prozor fabrika da ga postave u savremeni srpski kontekst.
Pre svega, konstatacija nakon mog putovanja u inostranstvo da je cena hrane u prodavnicama mnogo veća nego bilo gde u Evropi, dok je kupovna moć u Srbiji među najmanjima. Drugo: odluka Vlade od prošle jeseni da poveća PDV (koji plaćaju svi, čak i najsiromašniji), umesto da uvede porez na bogatstvo. Ove dve pojave imaju isti cilj: odluku da se sačuvaju interesi najbogatijih i da se pojača pritisak na već osiromašeno stanovništvo.

Jedna Vlada smenjuje drugu, ali se nastavlja ista logika. Šta je nama činiti? Malo toga. Naš umor, naša iscrpljenost, naše nepoverenje i mnogo gorčine. Mnogi od nas bili su na ulici 5. oktobra, ili bi bili da su imali dovoljno godina. Šta se od tada dogodilo? Šta je ostalo od naše nade u promene? Utisak da se političko delovanje svodi na ubacivanje glasačkog listića u kutiju da bi se služilo interesima klanova.

Reakcija svih nas je onda povlačenje u sebe, kao puž u svoju kućicu. Bavimo se samo sitnosopstveničkim interesima, moleći Boga da nađemo posao sledeće godine, da napustimo porodični dom pre nego što napunimo 45 godina, da naša deca mogu da studiraju u inostranstvu, da Nole pobedi Nadala…”

Jean-Baptiste Demarigny

Već dvadeset godina nas uz pratnju muzike zajebavaju i kažu da ćemo se navići i da će bol prestati. Hajde, zapevajmo dok nas zajebavaju! Što Srbija jače peva manje će se čuti kukanje.

STVARANJE NOVOG ŽANRA – POZORIŠNA GERILA

Nemam  da platim i neću da platim je u neku ruku predstava-manifest  jednog  novog žanra: Pozorišne gerile. Taj pristup se razlikuje od institucionalnog teatra kao što se gerila razlikuje od stacionarnog  rata. Pozorišna gerila je pre svega angažovano pozorište, živo, intelektualno pokretno. Ono od svojih ograničenih finansijskih sredstava pravi prednost. Umesto sjaja kostima i scenografske prenatrpanosti nudi entuzijazam i ubedljivost svojih glumaca. U takvim uslovima je mlada profesionalna trupa „Kroz prozor fabrika“ otvorila svoje  pozorište „Le Studio“, gde se igra ovaj komad. Upozoravamo vas: neudobno ćete sedeti, nećete imati prilike da paradirate u bundama, ali ćete doživeti nezaboravnu pozorišnu emociju. I vraćaćete se…

PISAC – DARIO FO

Dario Fo (24. mart 1926) je italijanski  dramski pisac. Zajedno sa suprugom Frankom Rame osnovao je pozorišnu trupu koja je razvila levičarsko političko pozorište, a kasnije su osnovali glumačku trupu koju je finansirala Italijanska komunistička partija. Godine 1970. osnovali su putujuću grupu koja je  izvodila predstave u fabrikama i na drugim javnim mestima. Dobio je Nobelovu nagradu 1997. Autor je oko 70 predstava, od kojih su najpoznatije Nećemo platiti! Nećemo platiti! i Slučajna smrt jednog anarhiste.

MUZIKA – KRALJ ČAČKA

Autor  muzike za ovu predstavu je Kralj Čačka, muzičar koji često kroz svoj  rad, nekad oštro kritički, nekad sa nostalgijom, čini komentar na srpsku svakodnevnicu, time provocirajući publiku, bar na razmišljanje. Poklapanje tematika i ambicija, učinilo je saradnju Kralja i Kroz prozor Fabrike na ovom projektu prirodnim ishodom.

IZ MEDIJA

Revolt napaćenog naroda, čija je kupovna moć na izdisaju, ispoljavao se na razne načine kroz istoriju. Štrajkovi, pobune, protesti, demonstracije… Ali da li se nešto promenilo? Čudesna kombinacija smeha i suza koje mami ovo dramsko delo navodi gledaoce da se zapitaju i podsete svih nedaća koje su ih sustizale tokom godina. U pitanju je, dakle, komedija političkog karaktera koja skriva, iza niza alegorijskih scena, jednu zaista ozbiljnu priču koja ostavlja jak utisak. Priča o dve žene, dve porodice i jednom društvu, smeštena u novobeogradsku zgradu, predstavlja opis bliske istorije, ali i postojećeg društveno-političkog stanja u državi. Ruševine socijalizma koje su gorele 5. oktobra pod barjacima naroda željnog slobode, sada predstavljaju samo spomenik umrlim idealima sa maglovitim natpisom: ,,Šta smo time dobili?”.

(Katarina Tomović@Beogradska Nedelja)
Više na beogradskanedelja.rs