JEDAN ZAREZ NEŠTO
Po tekstovima Predraga Matvejevića
Reditelj: Jean Baptiste Demarigny
Scenografija, dizajn i video: Sanja Maljković
Glume: Ana Jovanović i Boško Petrov
Pisali: kolektivno sa Igorom Ripakom
“Iza nas, spaljena zemlja. Jaz između mladih i starih ostaje skoro nepremostiv. Očevi i deca koji gledaju kako da zatrpaju prazninu pomoću simbola prohujalih vremena – simbola kojima su njihove veze prekinute – i čiji smisao i sami slabo poznaju – čas komičnim, čas tragičnim: povratak u
prošlost je priviđenje, povratak prošlosti – nesreća.”
– PREDRAG MATVEJEVIĆ (SVET – EX)
Predstava koja ide napred-nazad između akcije i naracije, prati istoriju Jugoslavije osamdesetih, kroz pogled dvoje komšija, dece rođene 1983. godine. Tito je umro nekoliko godina ranije. Zemlja, koju sad vode mlađe generacije koje nisu učestvovale u prvim bitkama, se menja. Deca su usvojila predstavljeni model pravde. Obećavaju jedan drugom da će ostati verna ovim vrednostima, da će rasti zajedno i postati pioniri i da će jednog dana izgraditi još lepšu zemlju nego što je sad. Na prelazu u devedesete ideal se raspada. Postepeno, deca se razdvajaju. Ulaze u tinejdžersko doba, kada se poriču dečiji snovi, nipodoštavaju bajke.
“Zamislimo zemlju, jedinstvenu i bratsku zemlju, koju je dovoljno moćan delilac uspeo da podeli na…koji je zapravo količnik? O koliko je nacionalnosti reč? Šest? Sedam? Koliko država i koliko država u državi? Možda delilac nije još uvek tačno definisan. Ali deljenje je takođe raspodela. Bili smo podeljeni na osnovu naših nacionalnosti, jedinstvenih i nedeljivih ovoga puta. Pa ipak, iz (nove) formule identiteta deljenjem Jugoslavije proistekli su identitet i ostatak. I pored te raspodele, pored te etničke čistoće, preostaje ostatak. Ostatak deljenja Jugoslavije. I to je taj ostatak koji svako od nas vuče sa sobom poput gušterovog repa, koji kad se iščupa, ponovo izraste, to je taj ostatak kome je uskraćena teritorija, koji se vraća da nas progoni. Taj ostatak čini da je svako od nas je jedan, zarez nešto….”
„Nakon događaja koji su označili kraj ovog veka, mnogi od nas su ex-nešto. Svet exova je pun
naslednika bez nasledstva, pun raznih mitologija koje isključuju jedna drugu, ponavljanja prošlosti i sadašnjosti sačinjenih od brzo zakrpljenih, loše odabranih slika.“
(Predrag Matvejević, Svet-Ex).
KRAJ KOMUNIZMA
Jedan zarez nešto govori o osamdesetim godinama u Jugoslaviji. O periodu koji obeležava nestajanje jednog sveta i dolazak drugog. Drug Tito je umro 1980. godine, deceniju kasnije, komunistički režim duž cele Istočne Evrope je pao, dovodeći nekad do nasilnih konflikata. Sa komunističkom državom, postepeno su nestajale i vrednosti komunizma. I na istoku i na zapadu. Jedan zarez nešto govori o ovom nestajanju I njegovim siročićima.
KREIRANJE PREDSTAVE
Dva tipa materijala su korišcena pri kreiranju predstave. Prvo, kniga Predraga Matvejevića Svet- ex (objavljena u Francuskoj odmah nakon rata u Jugoslaviji), preciznije, deo o bivšim komunistima. Između teoretske analize i autobiografske naracije, knjiga nas je vodila u građenju priče. U nekim delovima je i citiramo. Drugi materijal su dečija sećanja. Naša (učesnika u radionici) kao i ona koja smo mogli prikupiti oko nas: prva knjiga sa slikama, Naš Tito, koju smo dobili za prvu Novu Godinu od Deda Mraza, sirena koju smo čuli svake godine na dan Titove smrti, razočaranje deteta zato što nije postalo pionir…
Rođeni 1983. godine, mi smo bili, u stvari, prva generacija koja nije postala pionir. Ovo je poslužilo kao početna tačka pri gradnji plota. Znake menjanja vremena, smo tek kasnije, nakon raspada zemlje i nakon rata, razumeli. Mi smo rođeni, ne znajući to, sa druge strane ponora, koji će nastati kasnije. Zbog toga u predstavi je kombinovana retrospektivna naracija i akcija. U korenu predstave je određena, naivna, nostalgija za osamdesetim. Nostalgija za detinjstvom, ali takođe i za svetom koji je obećavao.
INTERVJU
Dejan Laktov: Moje prvo pitanje bi bilo, izvinite na čuđenju, ali kako to da ste odlučili da se bavite pozorištem u Srbiji?
Žan-Batist Demarinji: Ovde sam da bih nastavio projekat nazvan Pozorište oko Mediterana. Svake godine idem u drugu zemlju koje okružuju Mediteran (ili oblast, pošto Srbija recimo više nije strogo mediteranska zemlja) da napravim predstavu sa mladim lokalnim umetnicima. Tema predstave se uvek bavi pitanjima kulturnog identiteta ili zajedničkog življenja. Zbog toga sam došao u Srbiju gde su ove teme, čini se, posebno žive.
Govorite priču o kraju komunističke Jugoslavije. U kom smislu Vas ta pitanja zanimaju, kao Francuza?
Ž. B. D.: Prvo, ja u stvari ne govorim ništa. Glumci to rade. Nijansa je bitna, jer oni pričaju svoju priču (priču dece sopstvene generacije). Moja uloga je da im u tome pomognem. Ova predstava ne bi bila moguća sa francuskim glumcima. S druge strane, oni mi zauzvrat daju svoj identitet koji mi dopušta da se upustim u nešto, što izgleda, a priori, nije moja stvar.
Znači, krijete se iza njih, da biste pričali?
Ž. B. D.:
Ako tako želite. Ali ovaj uzurpirani identitet je srce pozorišta i, čini mi se, u osnovi identiteta samog. Da se vratim na vaše pitanje, kraj Jugoslavije i kao socijalni (zajednički život različitih nacionalnosti) i kao politički (socijalistička samouprava) projekat nije samo jugoslovensko pitanje. Nešto od našeg čovečanstva je uništeno u ovom ratu.
Kako ste se nosili sa temom koja je tako lokalna?
Ž. B. D.: Ponovo, tema nije lokalna, ali pristup jeste. Svaki put dolazim do istog izazova u svojim predstavama. To znači život u toj zemlji, upoznavanje kulture i istorije, da bih ih usvojio i kasnije da bi mene usvojili. Ovo je opet onaj uzurpirani identitet o kojem pričam. A tu je, naravno, i pomoć celog tima koji je učestvovao u radionici. Profesionalni odnos sa Sanjom Maljković, na primer, koja je radila na ovoj predstavi mnogo više nego običan scenograf, je bio značajan.
Sanja, recite nam, molim Vas, više o toj saradnji, o Vašem iskustvu…
Sanja Maljković: Upravo problem teme koja se može shvatiti i kao « lokalna » bilo je moje prvo pitanje Žanu, koga sam upoznala čim je došao u Srbiju da radi na ovom projektu. Stranac koji se
bavi tuđim problemima? Predrasuda je u potpunosti nestala u prvom razgovoru, nakon čega smo shvatili da delimo isti sistem vrednosti, pogled na svet i ljubav prema pozorištu. Tako je počela saradnja.U Srbiji je izgovore za ne uraditi nešto lako naći. Mi smo uspeli da stvorimo nešto iza čega stojim i profesionalno I lično.
Koji je bio Vaš doprinos predstavi?
S. M.: Govorila bih samo o umetničkom delu projekta i ne spominjala one ružne strane (organizaciju, finansije i slično).Predstava je nastala timskim radom. Sa Žanom sam radila na pripremi radionice. Sa ostatkom tima kasnije dva meseca na gradnji 1,… i sada na tome da prenesemo, kako bi Bole rekao, ”naše emocije” publici.
Kakvo je Vaše iskustvo kao scenografa u ovoj predstavi?
S. M.: Scenografi retko učestvuju u celom procesu kreiranja predstave. Na ovaj način scenografija je postala nerazdvojni deo predstave, a ne samookvir.
